Povodom nastupa Psihomodo Popa u petak 18. 2. u klubu Ground Zero, donosimo vam drugi dio intervjua vođenog s frontmanom benda, legendarnim Davorom Gopcem.

Intervju: Sara Profeta (sara@venia-mag.net)

O nadolazećem albumu i utjecajima

GOBAC: Svašta ima tu… Ja sam zabrijao na reggae, čak na „Jeee! Jeee! Jeee!“ imamo jednu stvar koja je, onak, Clash-reggae malo, a sad sam imao par ideja koje su onak baš prave reggae stvari. Ima punkijane, ima reggaea, sigurno će iscurit i koja naša klasična… Mislim, mi smo u tu ruku slični Ramonesima – oni su imali dve-tri vrste pjesama koje su se redovito ponavljale na albumima; znaš ono, pop pjesma za akustičnu gitaru do, ono, par hardcoreova, pa neš pankićko, pa onda hitić, malo ono – pop Ramones.

O televizijskom angažmanu

GOBAC: Meni paše ovaj ritam da radim svaku sezonu jednu emisiju. Ne bi si želil dve ili tri, iako bi to možda značilo financijski pomak za mene… nadam se da će Rat bendova i sljedeće godine ić. Ove godine je bilo simpatično.

O počecima Psihomodo Popa

VENIA: Što su kritičari govorili, jesu li povlačili razne paralele u vrijeme kad ste počinjali?

GOBAC: Svašta su govorili, pušili su nas u početku i svašta je tu bilo, da smo ovo, da smo ono. Mi smo se u samom početku, do je još bila ona skroz prva postava, mi smo svirali u principu pop-punk, a furali smo se da oćemo imat sound ko Velvet Underground. To nam je bila furka. I to su super stvari, danas kad to slušaš, ima to neku draž. Mislim, odmah smo imali neka jaja. (smijeh) Što je dobro. Mi smo prvo od svojih stvari imali repertoar, a tek smo onda počeli druge stvari svirat, od drugih izvođača, i to od Ramonesa jer su bili najjednostavniji. Osamdesete su bile dost kreativne. Nije bilo baš cover bendova. Danas je more, poplava cover bendova. U ono vreme rijetko ko je sviral covere. Imal si Telefon Blues Band, koji je sviral rock’n’roll stvari i blues, imal si par bendova. Danas… je obratno, danas imaš možda par autorskih… za koje znaš, ima sad, klinci sviraju svoje stvari, al ima tu svega, od blagog užasa do solidnih pjesmica. Danas je malo hiperprodukcija, znaš, teža su vremena, uletio je kapitalizam i dosta klinaca poseže za gitarom. To ti je ko u divljini, prirodna selekcija. Najjači prežive. Ne fuka najlepši, nego najuporniji (smijeh).

VENIA: Govorilo se stalno o zlatnim vremenima, kad je svaka ulica u Zagrebu imala svoj bend, možda dođe opet u tu fazu.

GOBAC: Pa je već… samo kaj su se ti bendovi po tim ulicama teže pojavili, ali kada bi se pojavili, znalo se za njih, a danas se svi mogu na svemu pojavit, ali je takvo more svega, da ti zbilja moraš imat nekaj da bi te skužili, gle ovi su drukčiji. I da to onda traje, da ne bude sad šest mjeseci.

VENIA: I treba užasno puno muzike poslušati, čovjek to naprosto ne može filtrirati.

GOBAC: Živiš to. Pa ja sam preslušal gomilu toga, al ne odjedamput. Neke bendove sam slušao u ranoj mladosti, pa sam se poslije vraćao na njih i potpuno ih u drugom filmu otkrivao. Valjda sam bio i malo stariji, neke druge stvari su me zanimale, mislim za neke stvari najjednostavnije, tipa Stonesi, Lou Reed… sam shvatio da su remek-djela.

VENIA: Zanimljivo mi je čuti od punkera – općenito – nakon što prestane odjednom „No Beatles, no Rolling Stones“, počne se ipak otkrivati ta muzika, priznavati vrijednost stvarima na kojima je i punk na neki način nastao, ili nastao kroz negaciju.

GOBAC: Ja to sve slušam… celo vreme. Ja sam kao klinac s Plinskom komorom pičil, možda smo čak bili prvi (punk, op. a.) bend u gradu, uz Prljavo kazalište, mislim tu u isto vrijeme negdje da smo počeli, mi smo Pink Floyde i Queenovce one rane doma slušali. I dan-danas to volim slušat. Ili ona Beatlesi-Stonesi spika. Ja sam uvijek volio i Beatlese i Stonese. Ja to gledam kao dve različite biljke koje su mi jednako lepe, važne, visoke, razgranate… S tim da su sad Stonesi ipak napravili nekaj kaj Beatlesi nisu. Stonesi još uvijek postoje (smijeh). Super je to, povijest, to su klasici. To je klasik današnjeg vremena za mene. Mislim da je ozbiljna mjuza otišla u četvrti plan. Prošlo stoljeće je obilježio definitivno rock’n’roll. I pop.

VENIA: Kaj se vrti najviše na playlisti?

GOBAC: Sad sam Toma Waitsa slušal nakon sto godina. A ne znam, Hivese volim slušat. Imam par albuma od Stonesa, Loua Reeda, Ramonesa, bez kojih nemrem opće nigde, to moram imat. „Too Tough To Die“ od Ramonesa, nisam ga slušal godinama, zadnje dve godine ga non-stop slušam. Odličan je taj album. Na prvu mi je bil, sećam se kad je izašo, nije nekakav hit-album, al je odličan.

O strasti prema glazbi i umjetnosti

GOBAC: Jedino me nije strah smrti na stageu. Mislim, nije da me [inače strah], ali kad sviramo imam totalno neki… forever feeling.

Muzika je pozitivna stvar. Ak je iskrena. I ak je s pravim ljudima. Ak nije manipulativna. Za novce. Mislim, sve je za novce. Cilj šoubiznisa je da uživaš i da zaradiš s tim novce. Oni tebe plaćaju, a ti bi to radio i besplatno (smijeh).

VENIA: Mnoge glazbenike i fanove kojima glazba puno znači u životu je ona održala i na neki način spasila u nekim životnim fazama.

GOBAC: Gomila ljudi mi je rekla da su me slušali po bolnicama, zatvorima, kad su bili u nekim groznim situacijama, baš oko prve ploče, i u vrijeme rata isto. To mi je drago kad čujem, a dosta sam takvih priča čul. Il je netko izgubio nevinost na „Fridu“… koliko je curica izgubilo nevinost na Rolling Stonese, vjerojatno gomila (smijeh). Polako su nam se snovi počeli ostvarivati, mislim, mi nikada ne bumo Rolling Stonesi, tu smo di jesmo, ali mislim da smo ostavili jedan trag iza sebe i čak sam imao fazu u životu kad sam mislio da to nije dobro. Sad kad se okrenem, baš sam zadovoljan. Kaj god kritičari rekli, vidi se da smo mi to radili i živjeli. Mi nijednu ploču nismo snimili samo da snimimo ploču.