Intervju: Miloš Ristić Jeskanen

Pojavili su se u našim životima (tko je imao sreće biti njihov suvremenik), zadržali se neko vrijeme, a onda otišli kao po nekom dogovoru na neko mjesto gdje će ih možda bolje razumjeti. Ostali su neponovljivi, tajanstveni, provokativni, a željeli su samo stvarati, i ništa više.
Treba naglasiti da se u tadašnjoj zemlji Južnih Slavena sve što je bilo značajno za razvoj urbanog zvuka vrtilo oko glazbene osovine koja je jednim krajem bila u Beogradu a drugim u Zagrebu. Jaka scena je dala nekoliko bendova koji su sigurno svojim radom prelazili ove prostore. Na žalost, političko nasljeđe, jezička barijera, itd, itd, u nekim slučajevima možda i osobni izbor, doveli su do toga da oni ostanu kultni bendovi samo na svom jezičkom prostoru.
Kada se točno prije trideset godina pojavila kompilacija pod nazivom “Paket Aranžman”, na kojoj su sa pjesmama bili zastupljeni bendovi: “Šarlo Akrobata”, “Električni Orgazam” i “Idoli”, naslućivalo se da više ništa neće biti isto na domaćoj rock sceni. Pojavili su se neki novi klinci, koji su imali hrabrosti reći: “Hoću sad i hoću sve”, koji su izražavali ono što misle na drugačiji način nego do tada, koji su imali što reći, i za koje muzika nije bila samo zabava.
Iz beogradskog novog vala jedan bend se posebno izdvojio, bila je to Ekatarina Velika, ili EKV. Bili su glazbeno drugačiji (naročito zbog Margitinih klavijatura), tekstualno zagonetni, gotovo hermetični, a opet puni energije. Ne možemo reći da su bili popularni, taj pojam ne definira dovoljno odnos njihovih fanova prema njima, više je to bilo kao aura oko nekog kulta što je podrazumijevalo veliko poštovanje.
Taj famozni triling koji su činili Margita, Milan i Bojan pratili su različiti bubnjari u nekoliko faza njihovog rada. U ranoj fazi, u vreme kada su snimili njihov najbolji album “S vetrom uz lice”, i kada je energija bila stvarno na visokom nivou, za bubnjevima je bio Ivan Ranković – Rakac. Ovo je njegovo svjedočenje o tom vremenu, kao i o onome što je ubrzo uslijedilo.

VENIA: Tvoj početak bavljenja muzikom se poklopio sa početkom razvoja novog talasa u Beogradu. Da li se sada posle toliko vremena sećaš kako si sve te promene doživeo tada, i kako ti to sve izgleda sada sa ove vremenske distance?
RAKAC: Uh, pa  i nije baš…..početak mog bavljenja muzikom datira  još od nekoliko godina pre pojave novog talasa, a početkom 80-ih sam bio već ‘stara kuka’…..imao sam već neki lokalni status.
Dobar je bio taj početak 80-ih…. vedar  i pun pozitivnih vibracija. Lepo je bilo odrastati u toj atmosferi. Nikad pre toga nisi mogao u Beogradu da vidiš toliko pozitivnih i nasmejanih ljudi po metru kvadratnom. Sve je odisalo nekim dobrim tripom.
Imali smo tada jednu od najjačih rok-scena u Evropi a neki  naši  albumi su zauzimali  značajna mesta na Evropskim top listama. Sve je odisalo zdravim duhom. Bilo je mali milion dobrih bendova, raznoraznih interesantnih art performansa i  projekata. Naravno, bilo je tu dosta ‘šminke’ i foliranja, ali  je i pored toga  bilo puno kreativnih ljudi na sceni…
Bili smo tada duhom  najbliži Evropi i svetu. Izgledalo je kao da  je ono bolje sutra koje su još našim matorcima obećavali, konačno stiže.
Nismo ni slutili šta nas čeka. Sećam se da je celo društvo čitalo Orvelovu ’1984′-tu i  da smo komentarisali, kao : ‘Super je on to opisao, ali nema teorije da budućnost  bude takva’…

VENIA: Kako je došlo do tvog ulaska u EKV, i da li se sećaš šta si pomislio
u to vreme? Da li si to sa zadovoljstvom prihvatio ili je bilo nekih dilema?
RAKAC: U EKV sam došao na preporuku Gileta iz ‘Električnog Orgazma’. Par godina pre toga sam u ‘El.Orgu’  nekoliko meseci zamenjivao Čavketa dok je ovaj bio u ćuzi.
Poziv sam, naravno, prihvatio sa zadovoljstvom jer sam još tada bio njihov fan. Sviđao mi se njihov prvi album, bila je to odlična underground ploča. A drugi  album  je  i po zvuku i po  načinu svirke baš odgovarao mom bubnjarskom senzibilitetu, jer je bio tvrđi od prvog…
Počelo je tako što me je Milan  pozvao telefonom, pa smo malo  popričali, pa smo se posle par dana  svi zajedno našli u prostoriji za vežbanje.
Tu smo ‘jammovali’ nekih sat vremena, onda je neko od njih rekao : ‘Ok, izgleda da imamo novog  bubnjara’, i to je bilo to.
Tih dana su u opticaju za novog bubnjara EKVa  bila još dva poznata lika:  jedan  je bio Dragoljub Đuricic. Ovi iz benda su  pričali  da je Dragoljub bio tada zainteresovan da uskoči ali da oni  nisu. Drugi je bio Žika Todorović, koji je  svirao  sa njima posle  mene. Tu je situacija bila obrnuta – oni su bili zainteresovani ali on nije.

Mene su oni u prvo vreme  strašno nervirali. Nekako su bili nadobudni i isfolirani, tako da nismo mnogo komunicirali…

VENIA: Kakvu si atmosferu zatekao u bendu ili kakva te je dočekala? Da li je bilo tu nečije sujete, sumnji prema tebi, ili je sve bilo OK? Mislim na probe na samom početku.
RAKAC: Uh, nije bilo veselo na samom početku, uopšte… Mene su oni u prvo vreme  strašno nervirali. Nekako su bili nadobudni i isfolirani, tako da nismo mnogo komunicirali…
Bilo je  to vreme prilično loših vibracija u bendu. Često su izbijale žučne svađe i prepirke  i atmosfera je bila toliko odvratna da sam u to vreme par puta skoro napustio bend.
Ne samo da se nisam družio sa njima u to vreme, već sam i na svirke putovao sa momcima koji su radili zvuk, nisam hteo da putujem putničkim kolima sa ostatkom benda…
Nije kod njih tada bilo sumnje da ja  nisam dorastao zadatku, ali da je bilo sujete, bilo je…
U toku te prve godine mog boravka u bendu nismo često svirali, bile su poprilične pauze između svirki, tako da smo imali dosta vremena da se odmorimo jedni od drugih, i ‘ izduvamo’, pa  je verovatno i to pomoglo da prebrodimo taj period i nastavimo zajedno.

VENIA: Kako bi opisao Milana, privatno a i profesionalno?
RAKAC: Milan i ja smo imali nekoliko zajedničkih osobina i to nas  je međusobno privuklo. Obojici nam  je iskrenost bila strašno važna osobina. Takođe  jak osećaj za pravdu nam je bila zajednčka crta.
Obojicu nas je strašno pogađala nepravda, pa smo još kao mali imali običaj da se potučemo zbog toga. Razlika je bila  u tome što sam ja kao mali bio strašno kržljav, pa sam u tim tučama stalno dobijao batine, dok je Milan bio malo jači, pa je uspevao neku tuču  i da dobije.
Razvili smo  duboko uzajamno poštovanje i to je tako ostalo do poslednjeg dana.
Voleo sam njegovu posvećenost i beskompromisnost, to što ga nikada nisam čuo da kaže : ‘ Hajde da to uradimo ‘tako i tako’, to narod voli, to je sada ‘trendy’…naprotiv, baš se grozio takvog pristupa.
Nikada ga nije zanimalo da li će neka njegova pesma biti hit ili ne. Sledio je strogo put svoje duše.
Takođe je bio veliki profesionalac. Mada je kao i ostali bio sklon narkoticima, nikada ga nisam video da je na bini  zbog toga gubio kontrolu. Njegova gitara nikada nije bila raštimovana, njegov glas nikada nije zadrhtao…u svakom trenutku je perfektno vladao sobom, gitarom i binom.
Živeo je jedan krajnje dostojanstven život i mada mi je bilo strašno teško kad sam čuo da je umro, mislim da je umro na vreme. Ne znam kako bi se jedan prefinjen lik kao on snalazio u ova kulovska vremena. Sigurno teško ili nikako.

VENIA: Kako bi opisao Margitu, privatno a i profesionalno?
RAKAC:Magi je mogla da napiše knjigu ‘Kako sjebati sopstveni život’ .
A bila je multitalenat. Osim što je bila muzičar svetskog kalibra, bila je strahovito talentovana i  za dizajn, crtanje, arhitekturu…
Za razliku od Milana nije uspevala da vlada sobom kad se uradi i katastrofalno  je svirala u tim trenucima.
Izgubila je mnogo prijatelja  jer su  je  tokom godina malo pomalo skoro svi odjebali zbog onoga u šta se pretvarala pod uticajem dopa. A bilo je tu svega…..laži, prevara i ostalih sranja.
Družili smo se neko vreme dok nisam shvatio da joj iskrenost i nije baš bitna osobina i da voli da pozajmljuje lovu ali ne voli da je  vraća.

U jednom trenutku sam i ja  popizdeo i rekao mu : ‘ Još jednom mi priđi da me daviš  kad si urađen, razbiću ti ove palice o glavu!’

VENIA: Kako bi opisao Bojana, privatno a i profesionalno?
RAKAC: Nisam se  družio sa njim van svirke. Bio je prilično neurotičan i to mi nije baš prijalo, pošto sam po senzibilitetu potpuno drugačiji. Kao basista je bio fenomenalan. Njegove bas linije su  bile genijalne, i ritmički i melodijski. Imao je neverovatan osećaj za pesmu, tačno je osećao kad treba da ‘pumpa’ kad da ‘razlaže’ ili podcrta melodiju…
Njegove linije kao da su  ’napumpavale’ pesmu, kvalitativno…teško je to objasniti….uglavnom odmah se osetio pad  ’naboja’  čim Bojan više nije bio u bendu. Kao da je tonus benda ‘splasnuo’….
Na bini je prilično dobro vladao gitarom  i kad se ‘uradi’ ali je bio  nesnosan u tim trenucima. To je je zavisilo od toga čime i koliko se uradi to veče. Ako bi se uradio horsom, onda bi mu sve pesme zvučale prebrzo, pa bi mi se u toku svirke stalno okretao i davio me,  kao : ‘ Polako, kuliraj….gde juriš?’
A ako bi se uradio nečim drugim, recimo kokom, onda bi mu sve zvučalo presporo i onda bi mi se okretao u stilu : ‘Ajde požuri, ne spavaj!’
Sve je to bilo bez osnova, jer sam tada bio vrlo usviran i imao prilično ‘steady’ tempo.
Posle sam čuo  da je tako davio i druge bubnjare u bendu. Toliko je bio neizdrživ da su  to primetili  i ostali  i upozoravali  su ga da prestane s tim.
U jednom trenutku sam i ja  popizdeo i rekao mu : ‘ Još jednom mi priđi da me daviš  kad si urađen, razbiću ti ove palice o glavu!’ A kupio sam neke superteške palice, baš  u tu svrhu.
Na prvoj sledećoj svirci se kao i obično poprilično uradio i zaboravivši moje upozorenje (ili  ga možda ne uzimajući  za ozbiljno) u jednom trenutku je počeo da mi  prilazi verovatno da bi kao i uvek nešto kenjao….
Posegnuo sam rukom prema mojim teškim  palicama  i samo sam video kako se izbečio i vratio nazad.
Nikad  mi više nije prišao u toku svirke.

VENIA: Koliko je Milanova kreativnost bila podsticajna za tebe? Da li je možda delovala obrnuto, i sputavala te?
RAKAC: Bila je vrlo podsticajna. Milan nije bio ona vrsta autora koji sputavaju saradnike tražeći od njih  da  sviraju po nekim utvrđenim obrascima. On je svakome davao punu slobodu  da svira onako kako oseća. Njemu je bilo važno da oseti da pesma pulsira, da ima muda, a da li će tu biti koji ton/udarac više ili manje, to mu nije bilo važno.
Ponekad su njegove sugestije bile opisne. Jedom je za jednu pesmu rekao: ‘Ova pesma treba da  zvuči ovako!’ Onda je kažiprstom povukao horizontalnu  liniju u vazduhu. To je bilo tako slikovito da nam je odmah bilo jasno  kako treba da je sviramo.
A znao je i da prihvati tuđe ideje. Ne sećam se da mi je ijednu  sugestiju odbio.

VENIA: Kako si doživljavao atmosferu u bendu u to vreme? Da li je to bio skup individualaca koji su bili zajedno samo na probama i svirkama, ili su akteri bili bliski i van toga? Kako je bilo živeti sa njima i uz njih?
RAKAC: Prvih meseci  mog boravka u bendu atmosfera je bila grozna. Imali smo vrlo malo svirki,možda u toj prvoj godini nekih desetak. Uz to bend je nailazio na nerazumevanje kod publike. Dobar deo  svirki  nam  je  u to veme prolazio u grobnoj tišini….ni zvižduka ni aplauza, ništa. Samo bi nas gledali belo. Još nas nisu kapirali i  to je bilo strašno frustrirajuće.
Pored svega toga i odnosi u bendu su bili prilično loši u to vreme.
Njih troje su bili ‘ekipa’ još od ranije, ali je i među njima bilo dosta svađa, razmirica i  loših vibracija.Ponekad bi se toliko posvađali da nisu međusobno govorili neko vreme.
Ja  sam se  u početku trudio da se držim po strani ali to nije bilo uvek moguće, tako da sam se u tih prvih nekoliko meseci ponekad  toliko iznervirao da sam u par navrata ‘dao ostavku’…
Onda bi se oni prenuli, pa bi me ubeđivali  da ostanem….ja bih onda ispljunuo sve što mi leži na duši, pa bi nekako nastavili dalje….
Počeli smo intenzivnije da se družimo negde u početku rada na albumu ‘S vetrom uz lice’. Nekako u to vreme su pozitivne vibracije počele da struje između nas.
U to vreme smo počeli da  izlazimo zajedno i  da visimo na istim mestima. Čak su počeli da me vode na žurke njihovih dobrostojećih prijatelja na koje pre toga nisam imao pristupa jer nisam pripadao tom krugu.
Uglavnom su se na tim žurkama skupljala deca amabasadora, raznoraznih budžovana  i tako nekih tipova. Dosta je foliranata tu ordiniralo. Uopšte je dosta foliranata i kretena zujalo oko benda.
Naročito je gadno bilo u bekstejdžu, pogotovo kad bi svirali u Beogradu. Tu se uvek  iza bine skupljala takva količina kretena da sam par puta morao  pre koncerta da  izađem i nađem mir u nekoj obližnjoj kafanici, odakle bih se vratio desetak minuta pred nastup.
Jednom  kada smo svirali u Beogradskom SKCu sam se tako vraćao iz kafanice, kad je kroz vrata SKCa kao metak izleteo Zlaja, tadašnji Margitin dečko i ona za njim : “Zlajo, gde ideš?”
“Idem u pizdu materinu odavde…nikad nisam video toliko kretena na jednom mestu kao kod vas u bekstejdžu…!!!”
Čak je Milan među svojom ekipom imao takve likove, i uvek me je čudilo kako uspeva da se druži sa njima a da se ne ‘zarazi’. Verovatno je  bio kao guru….nije ‘video’  loše strane ljudi  oko sebe, ili nije obraćao pažnju na njih.

VENIA: Mislim da je srećna okolnost da si bio u bendu, pa možemo reći na nekom počcetku kada je rad EKV-a bio mračan ali ne i depresivan. Kako si ti to tada doživljavao? Da li se tvoje gledanje na to vreme u nečemu promenilo?
RAKAC: Pesme nam jesu pomalo ‘olovne’, ali smatram da to ne bi trebalo da smeta dokle god su kvalitetne. Meni i danas dobro zvuče, kao i onda… jedina razlika je što mi sad ne zvuče toliko mračno kao što su mi nekad zvučale.  Ne znam zašto je to tako, ali tako je.

On je  samo želeo da  peva svoje pesme i  bolelo ga je dupe da li će  da ga ‘pamte po pesmama njegovim’. Radio je to što je radio  krajnje iskreno i nikada nije pristajao na spuštanje nivoa svoje umetnosti u cilju   pridobijanja širokih narodnih masa, kao što su  to neki radili.

VENIA: Milan je bio pravi frontmen, pevač agresivnog, odnosno veoma izražajnog načina pevanja, pa još sa gitarom. Šta misliš, da li je on sebe video u toj ulozi?
RAKAC: Milan nikako nije želeo ulogu ‘propovednika’, ali mu je to njegov status i status benda nekako ’po defaultu’ nametao. On je  samo želeo da  peva svoje pesme i  bolelo ga je dupe da li će  da ga ‘pamte po pesmama njegovim’. Radio je to što je radio  krajnje iskreno i nikada nije pristajao na spuštanje nivoa svoje umetnosti u cilju   pridobijanja širokih narodnih masa, kao što su  to neki radili.
Jednom mi je pričao kako se na nekoj žurci ozbiljno posvađao sa nekim našim rediteljem kada je ovaj pričajući o svom  novom filmu koji treba da radi rekao u stilu: ‘…ubaciću u film dosta  sexa  jer to narod voli, to prodaje film….onda biće tu  i  nasilja i pucnjave  jer i to narod voli…pa  ću da ubacim malo narodne muzike jer i to narod voli…’
Milan ga je ispsovao i izvređao, ali bio je u pravu. Kao pravi umetniik, svoju je umetnost kreirao onako kako  je osećao pa makar na to niko ne obratio pažnju. Nikada se nije dodvoravao publici, nikada ga nije zanimalo  koliki su tiraži naših albuma.
Pošto je s obzirom na svoj status tokom karijere neminovno bio izložen  i raznim političkim vetrovima, kao krajnje isken čovek nije se libio da javno iznese svoje  mišljenje ili politički stav, koji su  neretko bili dijametralno suprotni sa opšteprihvaćenim stavovima. To se dogodilo u par navrata tih suludih i sumanutih 90-ih, što je  dovelo do toga da ponekad bude  ispljuvan, prokažen.
Tako je to u  politici i u životu. Nas rock muzičare  su početkom 90-ih hapsili ko god  da se javno oglasio protiv rata i zalagao za mirno rešavanje Yugo-krize.
Morali smo da se krijemo, jer su nas nasilno mobilisali, neki od nas su uspeli da zapale  preko grane, a neke su uspeli da navataju i pošalju na front u Bosnu, Slavoniju ili gde već….
Sad svi kažu da smo bili u pravu, da se rat mogao izbeći, da čak nije bio ni potreban….ali tada smo bili  etiketirani  kao izdajnici.
Tako je i Milan u par navrata zaradio taj status. Ali za razliku od  tadašnjih ‘velikih srpskih sinova’, voleo je  iskreno svoj narod.

VENIA: Margita je bila pomalo mistična, kultna figura, iako mi se čini da to ničim nije “podgrejavala”, pa možda to nije ni želela. Šta misliš, šta je doprinelo tome da ona ima takav status, i kako ti sve to vidiš?
RAKAC: Magi je bila prava ‘Black magic woman’… lepa, inteligentna, talentovana, obrazovana, duhovita i da, pomalo mistična….
Nema muškarca u gradu koji ju je upoznao a kome tom prilikom nisu ili klecnula kolena  ili zadrhtao glas, toliko je bila senzibilna i sexipilna.
A to što to nije ‘podgrejavala’…haha, pa nije ni morala…i ovako su muškarci padali ko snoplje kud god da prođe…
Nažalost, dop  ju je načisto sjebao, tokom godina drogiranja je propala i fizički i moralno i izgubila skoro sve prijatelje.
Sva njena ‘magija’ se  raspršila  kad su ljudi oko nje shvatili da ih laže i vaćari za lovu…a bilo je toga, ohoho!Sve u svemu  mislim da, za razliku od Milana, nije proživela život  baš nešto dostojanstveno….ali to je bio njen izbor.

VENIA: Bilo je par pokušaja da se pesme EKV-a prerađuju i objavljuju, tobože u slavu benda, odnosno članova koji su otišli. Da li misliš da bi se Milan pa i ostali složili sa tim?
RAKAC: Siguran sam da Milan ne bi imao ništa protiv ako bi se njegove pesme kvalitetno obradile i ako bi to bilo urađeno iskreno i od srca…ne u cilju profita već u svrhu i  slavu muzike i umetnosti.
Nažalost par takvih projekata koji su objavljeni u poslednjih nekoliko godina po meni nisu na nivou.
Takođe vidim da dosta bendova  svira  naše pesme, od kojih neki  to rade tobože  iz poštovanja i u slavu benda. Kad sam čuo neke takve bendove kako  zvuče, jasno  mi je bilo da je sve  to ustvari  vaćarenje i  manipulacija emocijama publike koja iskreno voli EKV,  jer se u stvari  sve  svodi na obično  tezgarenje gde se se uz  prosečnu svirku i bezobrazno visoke cene karata uzima dobra lova. Siguran sam da se Milan prevrće u grobu od takvih.